"Јеванђеље
Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног,
Који онима који Му верују дарује награду - вечно обожење".
Овим речима Свети Максим Исповедник и Свети Григорије Палама
изражавају Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне
вести за сваког од нас људи и за читав род човечански. То
и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци
Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија
и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших
дана живе га и остварују сви истински православни хришћани,
сваки по мери вере" своје, по "мери дара Христова".
Као што су Дела
Апостолска наставак Јеванђеља Христовог,
тако су и дела Светих Отаца наставак
Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А
све што су Свети Оци написали, најпре су
сами испунили и испуњавајући онда друге
научили, како каже Свети Симеон Нови
Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч
Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније
Велики је рекао: "Нема већег безобразлука
и дрскости него тражити од других оно што
сам ниси испунио". Зато су Свети Оци
писали само оно што су сами у личном и
саборном искуству доживели и практично на
делу испунили. Отуда су они, уз Свете
Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и
духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.
Књига која је
пред нама, а зове се Добротољубље, јесте
продужетак и остварење Светог Јеванђеља
Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода
људског и вечног Обожитеља човека. Шта
садржи Добротољубље? Ево одговора
једнога од преводиоца Добротољубља на
руски језик, Светитеља Теофана Затворника:
"Добротољубље садржи у себи изјашњење
(= излагање и тумачење) скривенога у
Господу Исусу живота (Кол. 3,3). Скривени у
Господу нашем Исусу Христу истински
хришћански живот зачиње се, раскрива се, и
до савршенства доходи, у својој за свакога
мери, по благовољењу Бога Оца, дејством
присутне у хришћанима (у Цркви) благодати
Пресветога Духа, под вођством самога Христа
Господа, Који је обећао да ће бити са нама у
све дане неодступно (Мт.28,20). У
Добротољубљу је изнето и изражено све што
се збива у духовном животу хришћанина:
ђаволски напади и искушења, борбе и
одолевања (=победе), падови и устајања,
зачињања и утврђивања различитих пројава
духовног живота, ступњеви општег
напредовања и својствено сваком ступњу
стање ума и срца, узајамно у свему
дејствовање слободе људске и благодати
Божије, осећање близине и удаљености Божије,
осећање промисаоног сведржитељства
Божијег и свога предавања - коначно и
неповратно - у десницу Господњу, са
одлагањем свих својих начина дејствовања, а
при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)".
Како то бива, то
јест како се хришћански иститински живи и
подвизава, и како тај живот напредује и
усавршава се до мере раста и висине
Христове сходно Добротољубљу? - Пре
свега:
вером и
молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом
надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и
свлачењем са себе старога палоадамовског
човека и оживљавањем у себи боголика и
облачењем у новог човека који се обнавља по
лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа
Светога Утешитеља, Који се у нама моли
уздасима неисказаним (Рм.8,26). "Ништа
силније од вере, ништа равно молитви",
вели Свети Јован Златоусти. "Вера је, вели
исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог
бића и ипостаси у Христу, јер смо њоме постали
у Христу и сјединили се са Њиме", а то
сједињавање и јесте истински хришћански
живот - живот са Христом и у Христу. Христос
је "Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере"
наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу,
испољава као живот и живљење, као дело и
делање по Христу и у Христу, јер без
подвижничког живљења и делања вера је мртва
(Јак.2,17-20).
Вера, пак, по
Добротољубљу, испољава се првенствено
кроз молитву, као живот у молитви и молитвом.
"Молити се Богу треба већма неголи дисати",
вели Свети Григорије Богослов. А његов
каснији имењак, познати учитељ и духовни
вођ православних исихаста на Балкану у 14.
веку (када је и настао зборник светоотачких
текстова који данас зовемо Филокалија =
Добротољубље), Свети Григорије Синаит,
овако описује шта је молитва Исусова,
позната у Добротољубљу као умносрдачна
молитва: "Молитва је код почетника: као
огањ радости који избија из срца, а код
савршених: као миомирисна делотворна
светлост. И опет: молитва је проповед
Апостола, енергија (=деловање) вере, или
боље рећи сама непосредна вера, основа и
стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1),
дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага
Бестелесних Сила, њихова делатност и радост,
Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца,
нада спасења, знамење освећења, обележје
светости, познање Бога, пројава светог
Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога,
радост Исусова, весеље душе, милост Божија,
знак помирења (с Богом и људима), печат
Христов, зрак духовног Сунца, звезда
Зорњача у срцу, потврда Хришћанства,
знамење измирења с Богом, благодат Божија,
премудрост Божија, или боље рећи почетак
самомудрости, Божије јављање, делатност и
занимање истинског хришћанина, а особито
монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника,
исихаста), повод молитвеног самовања и
тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И
шта још треба много говорити? Молитва је сам
Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који
све делује у Христу Исусу, јер је једна
енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа"
(Добротољубље, Главе о молитви, 113).
Састављач и
издавач грчке Филокалије, Свети Никодим
Светогорац, назива Добротољубље: "ризницом
духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте
ума, мистичком школом умне молитве, књигом
образаца праксе и подвига, необаманљивим
вођом духовног созрецања, рајем Светих
Отаца, златном плетеницом светих врлина,
књигом препуном Исусовог радовања и
уживања, трубом која нам поново дозива
благодат; и збирно речено: самим органом
обожења" - благодаћу Духа Светог (Предговор
Филокалији).
Свети писци
Добротољубља наглашавају свуда у својим
списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику
рајских цветова и плодова: да је вера и
молитва, права (=православна) вера и
искрена умносрдачна молитва истовремено
делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом
и телом, вољом и снагом, "теоријом" {=духовним
созерцањем и прозрењем) и праксом, тј.
саможртвеним живљењем и подвизавањем,
личном аскезом и делатном љубављу, оном
која се испољава као христољубље и
богољубље и оном која се пројављује као
делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот
и дело, у свеживотоном и свеличном саборном
јединству, чине пуноћу православног
духовног Предања, забележеног и
засведоченог у Добротољубљу. И још нешто:
Добротољубље је настало у монашким
срединама, али није ни из далека намењено
само монасима, него свима хришћанима, па ма
где они били и ма којим се послом бавили. Јер,
по Светом Писму, свима нам је један посао и
једно дело и једна служба: живети, радити и
служити Богу на славу и себи и људима на
спасење. Зато је у Православној Цркви на
Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од
Сирије и Мале Азије до Балкана и до
православног Запада, од Египта до Моравске
и Заволожја, Добротољубље било тако саборно,
свеправославно прихваћено и читано и
практиковано, као примљено Јеванђеље, као
наука и пракса Православља, као Ортодоксија
и Ортопраксија.
Реч филокалија (=добротољубље)
у хришћанској литератури сретамо најпре
код Климента Александријског (2-3 век,) у
његовом Педагогу, којије у ствари
означава Христа: "Човек је по природи
узвишено и делатно живо биће које жељно
тражи добро, јер је створење Доброга (Бога),
и зато је истинском добротољубљуи
прелепим задовољствима туђ онај неславни
живот у уживањима који многи људе проводе"
(Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом
и добром јесте добротољубље, јер у
грчком и словенском језику лепо и доброскоро су синоними. Истинска лепота
увек је и доброта, и право добро увек
је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро
и јесте Љубљени Син Божији и Син Човечији,
Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња
мета сваког добротољубља.
Међутим, израз
Добротољубље у значењу збирке лепих и
добрих текстова употребљен је први пут од
Светих Кападокијаца, Василија и Григорија,
када су, половином 4. века, подвизаваући се
крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски
избор из дела мудрог и ученог Оригена
полетно се учећи на добротољубивим делима
младог Александријца, но вешто
избегавајући потмуле јелинске замке у
философији и заблуде у неделатној и
неспасоносној пракси.
Филокалија је,
дакле, љубав према лепом и добром. Но за
Свете Оце Кападокијце, а онда и за све
касније истинске хришћанске мислиоце и
подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље
Христа Богочовека и Његових Апостола и
Пророка, увек су нераздвојно спојени и
сједињени словенсност делатна и дело
словесно. Зато су за вође и учитеље
хришћанског живота узимани, читани,
преписивани и у зборнике сабирани, само
умно-срдачни, созерцатељно-практични
подвижници мисли и делатности јеванђелске
и православне, какви су били велики Оци
хришћанског Истока, како они учени
богослови у свету, најчешће на епископским
службама у народу Божијем по градовима,
тако и они "грађани пустиње", који су
својим богоугодним животом и подвизима
пустињу "анђелима у телу" настанили и
"земљу онебесили", као што су били
Свети Антоније и Макарије и плејаде
египатских, палестинских, сиријских,
малоазијских, цариградских и
јужноиталијанских подвижника, све до
свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14.
веку.
Зборници слични
нама данас познатом Добротољубљу
настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је
Отечник, па све до 11. века, као што је тада
настали Евергетинос, састављен од
монаха Павла, оснивача манастира
Богородице Евергетиде у Цариграду, оног
манастира у којем ће касније боравити Свети
Сава Хиландарац, филокалијски молчалник
који ће постати Архиепископ свих Српких и
Приморских земаља и у себи спојити пустињу
и град, молитву и праксу, лепо и добро,
умно делање и делатно созерцање.
Данашња, пак,
Филокалија=Добротољубље, као богата збирка
текстова "светшених трезвењака",
састављена је највећим делом у време
процвата православног исихастичког
покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито
после тријумфа исихазма, и као православног
богословља и као правилне подвижничке
праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г.
О томе сведоче бројни светогорски и други
грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр.
у Хиландару и другде по Светој Гори и по
библиотекама Балкана, Русије и Западне
Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао,
сабрао и проширио Епископ Коринтски
Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777,
када је посетио Свету Гору, предао тада још
младом но ученом и искусном подвижнику
Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди,
допуни и преписане текстове упореди са
светогорским рукописима, те тако припреми
за штампу, што је Свети Никодим и учинио у
току свега две године. Потом је тако сређени
Зборник Свети Никодим вратио Светом
Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у
Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије
Јоаниса Маврокордата, успео да од њега
добије сагласност и новац, те грчка
Филокалија буде први пут буде штампана у
Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео
је на словенски језик (вероватно користећи
и већ постојеће словенске преводе многих
светоотачких текстова који су ушли у грчку
Филокалију) цео зборник Добротољубља (без
нарочитих измена) Свети Пајсије
Величковски (1722-1794) и штампао га у
Петрограду 1793. г.
Непун век
касније, 1876. г. велики руски богослов и
професор теологије, епископ и исихаста,
Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је
на руски и издао I том Добротољубља, и
даље до 1890. сваке године издавао по једну
књигу овог петотомног проширеног (скраћењима,
изостављањима и додавањима измењеног)
капиталног дела. (Укратко: у руском
Добротољубљу, за разлику од грчког и
словенског, скраћена су Поглавља Максима
Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин,
Силогистичке главе Калиста Катафигиота,
Практична и теолошка поглавља Григорија
Паламе, итд; али је зато додат велик број
дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована,
Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита
и др).
Наши вредни
монаси Хиландарци, кренули су овом првом
књигом, у превод са руског и издавање на
српском језику овог Теофановог
Добротољубља, ништа мање значајног и чак
обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци
Хиландарци настављају свештено живо
предање светих Хиландараца: Светог Саве,
Доментијана, Старца Исаије, и других Богу
познатих светих исихаста и добротољубаца
рода нашег крстоносног и христочежњивог.
Нека ово штампано објављивање српског
Добротољубља наших српских Светогораца,
као оно Светог Макарија и Никодима
Светогорца буде на општу ползу
православних хришћана.
